Odrasla sam u zemlji u kojoj je na svemu pisalo: Made in Yugoslavia

Strašno me stid, jer mi se nekako čini da izdajem svoju pionirsku zakletvu, i Tita i sve partizane. Al’ me strah da mi Amerikanci neće dati vizu ako im priznam da sam rođena u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. I da su teoretski i pioniri komunisti

Zemlja u kojoj sam rođena postoji još samo na dnu šerpi u kojima kuham ajvar. Kad je ajvar već skuhan, ja perem šerpe. Kad ih onako oprane okrenem da se okapaju, s dna bljesne natpis:

Made in Yugoslavia. Ja sam odrasla na cocti i jupiju, Stela sladoledu i rum-pločicama. U zemlji u kojoj je na svemu pisalo: Made in Yugoslavia. Imam strašan problem. Na aplikaciji za američku vizu piše: Državljanstvo pri rođenju?

Ne smijem nikoga pitati šta pišu oni koji su rođeni u zemlji koje više nema. Tu rubriku ostavljam praznom. Preskočim i pitanje: Jeste li ikada bili član Komunističke partije? Strašno me stid, jer mi se nekako čini da izdajem svoju pionirsku zakletvu, i Tita i sve partizane. Al’ me strah da mi Amerikanci neće dati vizu ako im priznam da sam rođena u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. I da su teoretski i pioniri komunisti.

Kad sam nervozna, počinje da me svrbi ožiljak na koljenu. Dok se histerično češem po njemu, sjetim se svog bicikla. Ponija s kojeg sam pala i ogulila koljena do kosti.

Taj Poni bicikl mi je kupio tatin vjenčani kum. Bio mi je deseti rođendan i dobila sam Poni od čika Pere, koji je u mojim očima bio strašno važan, jer su svi govorili da je on siroče s Kozare. Njegova žena Mira me podučavala engleskom jeziku u Pionirskom domu „Boško Buha“. Ona je bila s Lošinja i ljeti smo išli kod njene none, i gledali delfine.

Kumovi su sada u Americi. A ja idem tamo i znam da ih neću sresti. Amerika je velika, a i oni više nisu kumovi.

Otišli su pred kraj rata. Ja sam silno željela da shvatim kakav je to dodatni pritisak, osim granata i gladi, koji oni osjećaju. Otišli su, jedva se pozdravivši. Promrmljali su nešto o tome kako bježe iz ovog sranja i kako će početi novi život.

Poslije je stigla samo jedna poruka. Bila je adresirana na moju mamu, i glasila je: „Smjestili smo se. Pero radi. Ja sjedim kod kuće. Teško nam je. Nemamo se s kim družiti. Srbi neće da se druže s nama, jer sam ja Hrvatica. Hrvati neće, jer je Pero Srbin. A vaši pogotovo, neće ni da čuju za nas. Izdržavamo nekako. Pozdrav.“

Mama je samo rekla: „Jebali vas i Srbi i Hrvati i naši!“ Onda se okrenula prema meni i rekla: „Molim te, nauči samo to da svako svoje sranje nosi sa sobom u svojoj glavi!“

Tako su oni prestali da nam budu kumovi. Idem u Ameriku. Da posjetim prijatelje.

Dave je diplomat. Demokrat. On i Steve, njegov partner koji je zadrti Republikanac, imaju dvoje usvojene djece. Moni je iz Rusije, a Naser iz Malezije. Imaju i debelu nepismenu dadilju iz Gvatamale. Ona se zove Maria i kuha najbolji curry na svijetu. Mačku sam im dala ja. Zove se Mrkva.

Radujem se što ću ih vidjeti. Naravno, ako dobijem vizu. I dalje ne znam šta da kažem ako me pitaju: Državljanstvo pri rođenju?

Bojim se da ću im reći: Ajvar. Bio je Dan nezavisnosti. Za koji smo se borili. A opet, nismo obukli najbolja odjela, ni najljepše haljine. Nismo ni čestitali jedni drugima. Ili jesmo, pomalo i nekako stidljivo.

Bio je onda i jedan Dan Republike koji više ne slavimo. Ne slavimo više. Ni onaj koji nam nije valjao, ni onaj koji bi nam morao valjati. A to mi baš nekako bude tužno.